Nadrealizam, svet psihe i snova

Nadrealizam je bio umetnički, politički i književni pokret koji je nastao u Parizu tokom 1920-ih, i imao je nemerljiv uticaj na kulturu dvadesteog veka. Prošao je kroz mnoge promene da bi se mogao definisati kao jedan jedinstveni stil, ali je njegova suštinska osobina bila da povlađuje Frojdovim idejama o podsvesnom. Frojd je bio uveren da postoji duboki jaz između želja podsvesti i potrebe da čovek živi u jednom socijalizovanom društvu. Ali dok je Frojd istraživao, onoliko koliko je bio u mogućnosti, da zaleči tu pukotinu između podsvesnog i društva, nadrealizam je u njegovim teorijama video polaznu osnovu s koje bi to društvo mogao žestoko napadati sa svih mogućih položaja. Tako da nadrealizam nije prosto još jedan umetnički pokret, a da bi se razumeo obično od publike traži da razmotri njegove proizvode iz drugih pozicija osim onih estetskih. Andre Breton, vođa grupe nadrealista je pisao: „glavne ambicije pokreta su da proizvede opštu krizu svesti na intelektualnom i moralnom planu” (Drugi manifest nadrealizma, 1929).

Nadrealizam je izrastao iz dadaizma, onog koji se razvijao u Parizu ranih dvadesetih godina prošloga veka. Negde u to vreme je Bretonu i drugim dadaistima postalo jasno da je dadaistički nihilizam došao do tačke gde čak ni sam sebe nije mogao uzimati ozbiljno te je sva njegova kritička moć koju je možda u početku posedovao, postala fatalno otupljena. Nadrealistički pokret je zvanično pokrenuo Breton 1924. godine, kada je objavio Prvi nadrealistički manifest, originalno zamišljen kao predgovor tekstu sa naslovom Rastvoriva riba. Kao i većina Bretonovih tekstova, Manifest nije lak za razumevanje prosečnom čitaocu, ali ima tačku odmora u svojoj polemici gde Breton nedvosmislenim jezikom i na rečnički način definiše Surrealisme kao „čisti psihički automatizam”. U kasnijoj teoriji i praksi, ova definicija je dalje širena, ali u ovom trenutku Breton misli na „automatsko pisanje” gde je tekst Rastvoriva riba njen očigledan primer. To je bio uvod za ulazak u svet snova i mašte koji je, prema Bretonu, bio otvoren za istraživanje do neviđene mere zahvaljujući Frojdovim otkrićima na polju psihoanalize. Opštiji prikaz stanja uma koje je nadrealizam pokušavao da izazove dolazi iz jednog sećanja na njegovo prvo nadrealističko iskustvo. „Bilo je to 1919. godine, u potpunoj samoći biližeći se trenutku pada u san, moju pažnju su zarobile manje-više potpune rečenice, koje su postale uočljive u mom umu, a da nisam mogao da otkrijem ... prethodni voljni napor.” Ime „nadrealista” izabrano je u znak poštovanja prema nedavno preminulom Gijomu Apolineru, koji je koristio taj pojam za opis svoje drame Les Mamelles de Tirésias. Uopšteno, i uprkos Bretonovom entuzijazmu za vizuelne umetnosti, književnost je u ovoj fazi bila glavna polazna tačka. Nadrealisti su se posebno divili spisima grofa Lutreamona (Isidor Ducasse, 1846–70), čija je pesma u prozi Les Chants de Maldoror puna nasilja, iracionalnosti i bogohuljenja. Posebno je jedna Lutreamonova fraza postala simbol onoga što su nadrealisti pokušavali da postignu: „Lepo kao slučajni susret mašine za šivenje i kišobrana na stolu za seciranje.”